Tribina o borbi protiv diskriminacije
Sa diskriminacijom na NE
Beograd | Vest, Događaj, datum objave: 9. август 2017.
Kada postoje barijere, problem nije u onima koji ne mogu da ih prođu, već u onima koji su ih postavili, istaknuto je na jučerašnjem skupu
Juče je u Skupštini grada Beograda, u okviru projekta „Mi sa diskriminacijom na NE“, održana tribina o borbi protiv najčešćih vidova diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, nasilju nad ženama i decom, problemima doseljenih i raseljenih žena i drugim problemima sa kojima se suočavaju ranjive osobe u društvu.
Projekat realizuje Udruženje osoba sa invaliditetom Beograd (UOSI) u partnerstvu sa Udruženjem izbeglih, doseljenih i raseljenih lica „Zavičaj“ i uz podršku Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije.
Član Gradskog veća i predsednik gradskog Saveta za zapošljavanje Dragomir Petronijević istakao je da je Grad Beograd u protekle tri i po godine učestvovao u velikom broju projekata koji su za cilj imali rušenje barijera.
„Sa Gradskim stambenim uspeli smo da postavimo više od 250 rampi za osobe sa invaliditetom i sa tim projektom nastavljamo i dalje. Slične stvari radimo i u gradskim institucijama, pa je tako, na primer, urađen toalet za osobe sa invaliditetom u Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju, gde već dve i po godine u IT sektoru radi Nemanja, momak u kolicima, koji se pokazao kao jedan od boljih radnika. U Savetu za zapošljavanje posebnu pažnju smo usmerili prema slabo zapošljivim osobama i organizovali obuke za IT preduzetništvo za osobe sa invaliditetom, žene iz Sigurne kuće, starije osobe i uspeli smo da zaposlimo mnogo ljudi. Pored toga, organizovali smo i obuke za zanate, nakon kojih je 60 osoba našlo posao. Veoma nam je važno što u svemu tome imamo dobru saradnju sa donatorima obuka, poput Branka Babića, čija je donacija u obuci i opremi za oblikovanje obrva bila vredna 200.000 evra. Mi želimo da svima damo šansu, radimo sa poslodavcima, nudimo im radnike i obuku za njih i to je naš način borbe protiv barijera i svih oblika diskriminacije“, rekao je Petronijević, istakavši da društvo mora javno da razgovara o svim problemima vezanim za ovo pitanje, kako bi ono što pre bilo rešeno.
Prisutnima se, između ostalih, obratila i Tanja Srećković, iz Kancelarije za ljudska i manjinska prava, koja je istakla da je Vlada Srbije odredila svoju politiku kroz Strategiju prevencije i zaštite od diskriminacije, čiji je cilj unapređenje kvaliteta života ugroženih grupa u društvu. Međutim, po njenim rečima, još uvek je potrebno dosta truda da se antidiskriminatorne politike počnu primenjivati pre svega na lokalu.
„Najčešće pritužbe na diskriminaciju, kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, odnosile su se na oblast obrazovanja (blizu 30% OSI nije moglo da slobodno bira školu koju će upisati, dok je oko 24% istaklo da im je uskraćena mogućnost stručnog usavršavanja) i zapošljavanja, o čemu najbolje govori podatak da je prosečna dužina čekanja na posao 11,4 godine, kao i oblast zdravstva“, rekla je Tatjana Jokanović, v.d. poverenice za zaštitu ravnopravnosti.
Gordana Pušara, predsednica UOSI, naglasila je da je zapošljavanje jedan od ključnih faktora za samostalan život OSI i dodala da poslodavci ne treba da procenjuju invaliditet već stručnost, znanje i iskustvo. Ona je pozvala nadležne institucije u zemlji da revidiraju sistem kategorizacije invaliditeta, jer je sadašnji prevaziđen.
Psihološkinja Vera Kontić istakla je da još uvek ima mnogo problema u neprepoznavanju diskriminacije u društvu i podsetila da veliki broj OSI nikada samostalno nije izašao iz svojih kuća.
„Termine poput 'osoba sa invaliditetom' ili 'osoba romske nacionalnosti' treba promeniti u 'građani sa invaliditetom' i 'građanin romske nacionalnosti', jer naš Ustav ne prepoznaje osobe, već građane ove zemlje”, istakla je ona.
Učesnici skupa usaglasili su se da samo pojačavanje represivnih mera u borbi protiv diskriminacije ne može doneti željene rezultate, već da se posebna pažnja mora posvetiti prevenciji i promeni obrazovnog sistema u Srbiji.
Da li znaš kako se osećam?
Osobe sa invaliditetom često imaju osećaj diskriminacije, kako na ulici tako i u prevozu, pred šalterima, u školi, na poslu, u društvu. Najčešća pitanja koja tada postavljaju su: „Da li znaš kako se osećam“ i „Da li te to zanima“?
Diskriminacija je kada te namerno ne vide, kada te ponižavaju pogledom, kada ti ne daju šansu, vređaju i omalovažavaju, isključuju, ne razumeju.