Трибина о борби против дискриминације
Са дискриминацијом на НЕ
Београд | Вест, Догађај, датум објаве: 9. август 2017.
Када постоје баријере, проблем није у онима који не могу да их прођу, већ у онима који су их поставили, истакнуто је на јучерашњем скупу
Јуче је у Скупштини града Београда, у оквиру пројекта „Ми са дискриминацијом на НЕ“, одржана трибина о борби против најчешћих видова дискриминације према особама са инвалидитетом, насиљу над женама и децом, проблемима досељених и расељених жена и другим проблемима са којима се суочавају рањиве особе у друштву.
Пројекат реализује Удружење особа са инвалидитетом Београд (УОСИ) у партнерству са Удружењем избеглих, досељених и расељених лица „Завичај“ и уз подршку Канцеларије за људска и мањинска права Владе Србије.
Члан Градског већа и председник градског Савета за запошљавање Драгомир Петронијевић истакао је да је Град Београд у протекле три и по године учествовао у великом броју пројеката који су за циљ имали рушење баријера.
„Са Градским стамбеним успели смо да поставимо више од 250 рампи за особе са инвалидитетом и са тим пројектом настављамо и даље. Сличне ствари радимо и у градским институцијама, па је тако, на пример, урађен тоалет за особе са инвалидитетом у Дирекцији за грађевинско земљиште и изградњу, где већ две и по године у ИТ сектору ради Немања, момак у колицима, који се показао као један од бољих радника. У Савету за запошљавање посебну пажњу смо усмерили према слабо запошљивим особама и организовали обуке за ИТ предузетништво за особе са инвалидитетом, жене из Сигурне куће, старије особе и успели смо да запослимо много људи. Поред тога, организовали смо и обуке за занате, након којих је 60 особа нашло посао. Веома нам је важно што у свему томе имамо добру сарадњу са донаторима обука, попут Бранка Бабића, чија је донација у обуци и опреми за обликовање обрва била вредна 200.000 евра. Ми желимо да свима дамо шансу, радимо са послодавцима, нудимо им раднике и обуку за њих и то је наш начин борбе против баријера и свих облика дискриминације“, рекао је Петронијевић, истакавши да друштво мора јавно да разговара о свим проблемима везаним за ово питање, како би оно што пре било решено.
Присутнима се, између осталих, обратила и Тања Срећковић, из Канцеларије за људска и мањинска права, која је истакла да је Влада Србије одредила своју политику кроз Стратегију превенције и заштите од дискриминације, чији је циљ унапређење квалитета живота угрожених група у друштву. Међутим, по њеним речима, још увек је потребно доста труда да се антидискриминаторне политике почну примењивати пре свега на локалу.
„Најчешће притужбе на дискриминацију, када су у питању особе са инвалидитетом, односиле су се на област образовања (близу 30% ОСИ није могло да слободно бира школу коју ће уписати, док је око 24% истакло да им је ускраћена могућност стручног усавршавања) и запошљавања, о чему најбоље говори податак да је просечна дужина чекања на посао 11,4 године, као и област здравства“, рекла је Татјана Јокановић, в.д. поверенице за заштиту равноправности.
Гордана Пушара, председница УОСИ, нагласила је да је запошљавање један од кључних фактора за самосталан живот ОСИ и додала да послодавци не треба да процењују инвалидитет већ стручност, знање и искуство. Она је позвала надлежне институције у земљи да ревидирају систем категоризације инвалидитета, јер је садашњи превазиђен.
Психолошкиња Вера Контић истакла је да још увек има много проблема у непрепознавању дискриминације у друштву и подсетила да велики број ОСИ никада самостално није изашао из својих кућа.
„Термине попут 'особа са инвалидитетом' или 'особа ромске националности' треба променити у 'грађани са инвалидитетом' и 'грађанин ромске националности', јер наш Устав не препознаје особе, већ грађане ове земље”, истакла је она.
Учесници скупа усагласили су се да само појачавање репресивних мера у борби против дискриминације не може донети жељене резултате, већ да се посебна пажња мора посветити превенцији и промени образовног система у Србији.
Да ли знаш како се осећам?
Особе са инвалидитетом често имају осећај дискриминације, како на улици тако и у превозу, пред шалтерима, у школи, на послу, у друштву. Најчешћа питања која тада постављају су: „Да ли знаш како се осећам“ и „Да ли те то занима“?
Дискриминација је када те намерно не виде, када те понижавају погледом, када ти не дају шансу, вређају и омаловажавају, искључују, не разумеју.