Novi sjaj starih zanata

Beograd | Vest, datum objave: 21. септембар 2017.

Jorgandžijski, opančarski, voskarsko-liciderski, stakloduvački, tkački, kazandžijski, grnčarski, bravarski, korparsko-pletarski, neki su od starih zanata koji čuvaju izradu predmeta na specifičan način. Zanatskih radionica u gradovima je sve manje, čini se da nema više kolara, vunovlačara, sodadžija... Ipak, postoje oni koji se trude i koriste svoju darovitost i vitalnost da njihovi autentični proizvodi pronađu zainteresovane kupce i očuvaju svoj posao. Stari zanati su prepoznatljiv oblik identiteta jednog naroda i imaju izrazitu vrednost, što ukazuje na važnost njihovog očuvanja.

Primetite li u šetnji gradom stare, trošne radnje tašnera, obućara, šeširdžije, sajdžije, kožara...? One odudaraju od modernog duha jednog velegrada, ali privlače pažnju prolaznika zbog svoje autentičnosti. Svaka čuva svoju istoriju i tajnu, svaka pamti neka bolja vremena, kada su majstori starih zanata bili gospoda i cenjeni u gradu.

Zaboravljeni kišobrani

Odlučili smo da posetimo malu radnju za popravku kišobrana, koja pored novih lokala mladih dizajnera, restorana i kafića, još uvek čuva duh stare Višnjićeve ulice u centru grada. Zašto baš ovu radnju? Zato što u njoj radi jedina žena u Beogradu koja popravlja kišobrane i koja nam je ispričala svoju priču, priču porodice Živković i zanata koji čuvaju već tri generacije. Iznenadili biste se kakve sve starine i anegdote krije mala, tamna prostorija prepuna kišobrana i delova, kao i koliko truda Tatjana Živković ulaže da sačuva porodični posao.

Njena priča vodi nas u šezdesete godine prošlog veka, kada je njena majka Ljubinka Bošković otvorila radnju za popravku i prodaju kišobrana. Tih godina kvalitetan, lep kišobran bio je praktično statusni simbol, a Ljubinka je uživala veliki ugled kao jedna od najboljih majstorica u gradu. Kišobrani i najkvalitetniji delovi nabavljali su se iz Italije.

„Danas je situacija drugačija, u ponudi su jeftini kišobrani koji se mogu kupiti na svakom koraku, pa se ljudi retko odlučuju da ih popravljaju, već jednostavno kupe drugi. Posla je sve manje i radnja jedva opstaje“, sa tugom govori Tatjana. Ipak, ne odustaje. Želi da sačuva porodični posao, a u tome joj pomažu i ćerke, koje su poput nje u toj radnjici odrasle.

„Za ozbiljniju popravku zamene platna na kišobranu potrebno je nekoliko sati rada, a ta usluga košta od 1.000 do 1.500 dinara. Najviše ima sitnih, jeftinijih popravki, poput ušivanja platna, zamene žica. Veliki je problem što ljudi često donesu kišobran na popravku, ja uložim vreme i materijal, a oni po njega ne dođu“, kaže majstorica Tatjana, okružena raznobojnim, popravljenim, ostavljenim kišobranima koji čekaju vlasnike.

Ipak, priča nam i o lepim stranama posla. Sa gomile izvlači stari japanski kišobran koji je popravila, od 18 drvenih žica i čiste svile, a zatim i dva stara kišobrana iz 50-ih godina prošlog veka. Pravila je ona i kišobrane koji su prava umetnička dela, za diplomske radove na Fakultetu primenjenih umetnosti, a nedavno je u rukama držala pravi antikvitet, kišobran iz sredine 19. veka, sa zlatnim žigom.

„Najviše posla ima kad je loše vreme i kad pada kiša“, osmehuje se Tatjana. Logično. Kao što je i logično to da ona sama kišobran koji će nositi bira po tome šta je tog dana obukla.

Revitalizacija malih porodičnih firmi

Ova priča i teška situacija zanatlija - čuvara tradicije pokazuje koliko je važno da ih negujemo. Shvatajući to, podršku je pružila i Privredna komora Srbije, koja je osnovala Grupaciju za negovanje starih zanata i narodne tradicije. Cilj je skretanje pažnje javnosti na značaj onoga što rade zanatlije, na očuvanje i revitalizaciju malih porodičnih firmi koje imaju dugu tradiciju. Takođe, Privredna komora Srbije pravo je mesto gde oni mogu da se okupe, udruže i tako lakše očuvaju posao.

Branislava Simanić, direktorka Sektora preduzetništva PKS, kaže da se grupacija trudi da se napravi što bolji ambijent poslovanja za zanatlije, podržava njihov rad, pruža im sve informacije i poziva ih da budu aktivniji.

„Organizujemo radionice za revitalizaciju starih zanata i sarađujemo sa brojnim udruženjima. Radionice su otvorene za javnost i uvek je veliko interesovanje. Svi su dobrodošli, a mi smo spremni da pružimo svu podršku“, ističe Branislava i dodaje da je problem kada u porodičnoj firmi dođe do smene generacije, jer mladi uglavnom nisu zainteresovani da se ozbiljno bave poslom. PKS se trudi da što veći broj zanatlija legalno posluje i upućuje ih kako da plasiraju svoje proizvode i ponude ih turističkim organizacijama, ambasadama i strancima.

Sertifikat „Otvorena šaka“

Preduzetnicima koji se bave starim zanatima omogućeno je da dobiju i posebne sertifikate i tako ostvare beneficije i stimulacije za bolje poslovanje. To je i način da prošire svoju delatnost, pokušaju da izvezu svoje proizvode, ali i da se privuku mladi ljudi da se bave tim poslovima.

Jedan od takvih sertifikata je „Otvorena šaka“, koji obezbeđuje Ministarstvo privrede od 1997. godine. U Ministarstvu kažu da je veliko interesovanje zanatlija da dobiju ovaj sertifikat, pa se tokom godine podnese oko stotinu novih zahteva privrednika koji se bave starim ili umetničkim zanatima, odnosno poslovima domaće radinosti. Sertifikatom se precizira da privrednik svoje proizvode izrađuje na stari, tradicionalan način, ručno i od odgovarajućih materijala. Nakon dobijanja sertifikata zanatlija svoj proizvod može da označi oznakom „Otvorena šaka“, čime stiče prepoznatljivost na tržištu. Takođe, zanatlija koji poseduje sertifikat ostvaruje niz pogodnosti, pa tako u skladu sa propisima ne plaća lokalnu komunalnu taksu za isticanje firme na poslovnom prostoru i preduzetnik se svrstava u pogodniju grupu, sa nižom osnovicom za paušalno oporezivanje, ističu u Ministarstvu privrede.

Sertifikat važi deset godina, a može ga dobiti aktivni privrednik koji je upisan u Registar privrednih subjekata. Aplicira se podnošenjem zahteva u Ministarstvu privrede, u ulici Kneza Miloša 20 u Beogradu. Za kontrolu izrade proizvoda sertifikovanih zanatlija zaduženi su resorna ministarstva preko inspekcijskih službi i Poreska uprava Srbije. Prema podacima Ministarstva privrede, do sredine avgusta ove godine izdato je 617 sertifikata zanatlijama koji se bave starim i umetničkim zanatima.

Težak posao jorgandžije

Jorgandžijska radnja u Venizelosovoj ulici u Beogradu bavi se više od 50 godina ovim starim zanatom. Predrag Janković trudi se svim silama da očuva porodični posao, iako je, kaže, mušterija sve manje.

„Moj deka je bio jorgandžija, a ja sam učio od njega još od malih nogu i nastavio posao, iako sam studirao nešto drugo. Danas je mnogo teže i ima mnogo manje posla“, priča Predrag. On sam ručno izrađuje svaki komad, popravlja jorgane, dušeke i jastuke. To je težak posao. Potrebno je više od 10 sati da se jedan jorgan uradi.

„Koristim samo prirodne materijale: vunu, pamuk i perje. Moj jorgan traje i do 40 godina, a najveći koji sam radio bio je veliki 3 puta 3 metra“, kaže Predrag, čije vešte ruke izrađuju i jastuke najrazličitijih dezena i veličina, ali i ukrase za krevete, klupe, baštenske garniture. Njegove mušterije zahtevaju i dobijaju najbolji kvalitet.

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, za pojedine umetničke zanate postoji veliko interesovanje učenika, dok tokom savetovanja mladih za izbor zanimanja nisu skoro imali priliku da čuju da se neko interesuje za stare zanate. Tačnije, za stare zanate ne postoje ni obrazovni profili u sistemu srednjeg stručnog obrazovanja, ali je moguće osposobljavanje za ta zanimanja u radionicama iskusnih zanatlija.

Kako kaže Ivana Božić, savetnik za karijerno informisanje u beogradskoj filijali NSZ, za četvorogodišnje umetničke profile, kao što su firmopisac-kaligraf, juvelir i graver umetničkih predmeta veliko je interesovanje učenika, pa su sva slobodna mesta za te smerove popunjena u prvom upisnom roku. Kada je reč o savremenim zanatima, mladi žele da se obrazuju na kulinarskim smerovima, koji postoje u dve beogradske škole, Ugostiteljsko-turističkoj i Srednjoj turističkoj. Znatno je manje interesovanje za zanatska zanimanja u oblasti tekstilstva i kožarstva, pa neka odeljenja Škole za dizajn kože ostaju nepopunjena i u drugom upisnom roku.