Ljudi koji inspirišu: Damjan Pavlica
Učimo narod programiranju
Beograd | Vest, datum objave: 28. септембар 2017.
Uživao je radeći u struci kao novinar, ali je uvek težio tome da obezbedi pristojan život svojoj porodici i to ga je teralo da napreduje. Nije želeo da se odrekne svoje slobode, hteo je da sam upravlјa svojim vremenom i rešio da pokrene vlastiti biznis
Kažu da je u životu najvažnije raditi posao koji volite i da zapravo jedino tada možete da ispolјite svu svoju kreativnost i date maksimum. Nekada je potrebno mnogo hrabrosti da u određenim godinama napravite velike promene u životu, kao što je učenje nečeg potpuno novog da biste radili posao u kojem se nikada do tada niste oprobali. Poseban je rizik ukoliko pri tome ulazite i u svet privatnog biznisa. Naš sagovornik je kroz sve to prošao, posvetio se učenju, nije se plašio rada i držao se svoje ideje - da je obrazovanje najvažnije i da treba da bude dostupno svima. Sada, kaže, uživa u tome što može da prenese svoje znanje drugima i pomogne im da pronađu svoja interesovanja i budu konkurentniji na tržištu rada. On je primer da je sve u životu moguće, koliko god da zvuči teško i nepoznato.
Damjan Pavlica bio je odličan student. Po završetku fakulteta oprobao se u mnogim poslovima, radio čak i one fizičke. Uživao je radeći u struci kao novinar, ali je uvek težio tome da obezbedi pristojan život svojoj porodici i to ga je teralo da napreduje. Pored toga, nije želeo da se odrekne svoje slobode, hteo je da sam upravlјa svojim vremenom i rešio da pokrene vlastiti biznis.
Shvatio je da je budućnost u IT industriji i rešio da uči programiranje. Posle nekoliko godina predanog učenja otvorio je „Školu koda“. U beogradskoj opštini Rakovica, gde i živi, drži radionice zajedno sa prijatelјima koji se bave sličnim oblastima, poput veb-dizajna, 3D animacije i grafike. Objašnjava lјudima koji se plaše da probaju nešto novo, posebno stvari koje im nisu bliske, poput programiranja, da ništa nije teško i da je sve moguće kada postoji volјa i želјa za učenjem.
Glavni cilј „Škole koda“, kako kaže Damjan, nije ostvarenje profita, već pomoć lјudima da se obrazuju i unaprede svoje veštine, pa sam pravi i besplatne tutorijale koji se mogu naći na internetu i koje svi zainteresovani mogu da prate. Troškovi održavanja kurseva pokrivaju se simboličnom mesečnom članarinom, jer se Damjan od samog početka pitao da li je moralno naplaćivati obrazovanje, s obzirom da se ceo život bori za to da ono bude besplatno.
Pored ovog posla, kome je veoma posvećen, Damjan voli da se bavi modelarstvom, piše muziku za decu i kolumne za novine. Predstavlјamo vam njegovu priču, možda vas motiviše da se pokrenete i promenite neke stvari u svom životu i poslu.
Damjanova priča
Sve je počelo tako što sam završio jedan od onih neperspektivnih fakulteta. Godinama sam bio bez posla. Hteo sam da radim nešto u struci, ali posao nikako nije dolazio. Morao sam da spustim kriterijume.
Zaposlio sam se u lokalnoj fabrici kao fizički radnik, radio subotom, često i nedelјom, za platu upola manju od prosečne. Nakon pola godine mi se ukazala prilika za posao u struci, u redakciji jednih novina. Plata slična, nisam bio prijavlјen, ali je posao bio neuporedivo bolјi. Pisao sam tekstove i kolumne, pijuckao kafu, osećao se kao gospodin čovek.
Međutim, sve to nije bilo dovolјno za izdržavanje porodice. Morao sam da povećam svoja primanja. Prva mogućnost je bila da se izborim za malo veću platu i da me eventualno prijave, ali ja sam hteo radikalno da promenim pristup. Pogledao sam koja zanimanja su najtraženija i programeri su bili pri vrhu. Rešio sam da postanem programer.
Paralelno sam išao na posao, učio programiranje i sve to sa malim detetom u kući. Bilo je kao vojna obuka, a ja već relativno mator. Morao sam da planiram svaki tren slobodnog vremena, jer su obaveze odnosile i 15-16 sati dnevno.
Posle godinu dana sam već radio frilens projekte i bolјe zarađivao nego u novinama. Nakon dve godine sam ušao u prvu IT firmu i već imao platu daleko iznad prosečne. Kada sam prešao u sledeću firmu, odavno nisam bio junior, imao sam platu bar četiri puta veću nego na početku ove priče.
Nakon par godina napornog rada u IT sektoru, neretko i 10-11 sati dnevno, tokom kojih gotovo nisam viđao prijatelјe, rešio sam da malo spustim loptu. Od ušteđevine sam zakupio prostor i pokrenuo svoju školu programiranja. Odlučio sam da radim blizu kuće, za prosečnu srpsku platu, da se vraćam kući u normalno vreme, da viđam svoju porodicu i prijatelјe, da radim nešto što mi deluje smisleno i korisno i ne trpim pristisak i rokove koje postavlјaju klijenti i menadžeri.
Okrenut sam prvenstveno nezaposlenim stanovnicima Rakovice, moje rodne opštine, koji su rešili da pođu putem kojim sam ja već prošao. Postavio sam cenu obuke koja je daleko ispod prosečne, da bih je učinio dostupnom lјudima, a posvećen sam svom poslu prilično ozbilјno. Ljudi me često zovu u neverici, prosto im ne zvuči realno da neko hoće da izađe u susret. Zadovolјan sam i često čujem da se neko sa mojih radionica zaposlio.